Posmatrana kroz vekove, istorija kozmetike bila je svedok neumornog traganja ljudi za načinima da istaknu svoju lepotu, prikriju nesavršenosti, izraze svoju individualnost ili pripadnost zajednici. Od neolita, preko antičkih ceremonija, pa sve do savremenih trendova, kozmetika je igrala neizostavnu ulogu u oblikovanju fizičkog izgleda, ali i u dubljim društvenim, religijskim i kulturnim kontekstima. U ovom intrigantnom blog postu, upuštamo se u putovanje kroz vreme kako bismo otkrili tajne prošlih epoha i istražili kako su boje, mirisi i teksture oblikovali fizički izgled, kako su trendovi evoluirali, šminka dobijala nove značaje i kako se ljudska percepcija lepote drastično menjala.
Istorija kozmetike se može proučavati kroz arheologiju, antropologiju, istorijsko nasleđe, umetnost, usmena predanja i druge discipline. Kroz različite epohe, kozmetika i šminka imale su različitu ulogu, bilo da su korištene u svrhu verskih i magijskih obreda, tokom lova ili ratovanja, radi ulepšavanja i dekoracije lica i tela ili prikrivanja nesavršenosti. Kroz istoriju šminku su nosili i muškarci i žene, dok je bilo i perioda kada je njena upotreba bila potpuno zabranjena. Tokom vremena šminka i nega kože često su poprimale i potpuno bizarne oblike i rituale. Treba imati na umu da je istorija kozmetike oduvek bila predmet rasprava i da detalji mogu varirati u zavisnosti od izvora i tumačenja. Istinitost recepata i rituala nege nije uvek moguće potvrditi, a mnoge je oblikovalo narodno predanje. U ovom tekstu ćemo se osvrnuti na neke od najpoznatijih trendova nege različitih naroda kroz epohe:
Reč “kozmetika” potiče od grčke reči “kosmos”, što znači red, uređenost i odnosi se na umetnost ukrašavanja. Izraz “kozmetika” za označavanje sredstava za nanošenje šminke prvi put je popularizovan na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1867. godine, kada su proizvođači sapuna i parfema počeli da predstavljaju svoje proizvode odvojeno od proizvoda farmaceuta.
Istorija kozmetike sa sobom povlači razne kontraverze. Kozmetički preparati koji su se koristili kroz istoriju, iako potpuno prirodni, često su bili veoma toksični. Narod je uglavnom bio upoznat sa tom činjenicom, ipak, nije se odustajalo od opasnih kozmetičkih supstanci.
Kod većine starih naroda postojala je popularnost izrazito svetlog tena. Svetao ten je razlikovao zaštićeno plemstvo od osunčanog stanovništva koje je obavljao poslove na polju, stoga je viši stalež oduvek naglašavao na različite načine belinu lica. Olovno beli puder bi se nanosio u vrlo debelom sloju, dajući licima mlečan i atraktivan izgled, dok je istovremeno prikrivao posledice kožnih oboljenja i problema. Međutim, olovo s obzirom na svoju toksičnost, tokom vremena dovodilo je do sve većeg oštećenja tkiva. Ipak, olovo se koristilo od perioda neolita pa sve do 19. veka.
Što se tiče žive, kreme za izbeljivanje koje je sadrže, iako zabranjene za proizvodnju i prodaju, mogu se i danas pronaći na crnom tržištu. Mnogi ljudi ih proizvode kod kuće i ilegalno ih prodaju. Postoji velika potražnja za njima na azijskom tržištu, a što se tiče naše zemlje, tokom devedesetih godina kreme sa živom bile su izuzetno popularne među muslimanskim stanovništvom na Kosovu.
Proučavanje istorije kozmetike je značajno, jer nam pomaže da bolje razumemo kako su se stavovi o lepoti i trendovi menjali tokom vremena i kako su oblikovali različite kulture širom sveta.
Neolit
Postoje novija arheološka saznanja koja sugerišu da su još neandertalci koristili boje na licu, tačnije sjajni prah drobljenog kamena, danas poznatiji kao mica, međutim zbog nedovoljnih informacija, nećemo se baviti tom temom. Istorija kozmetike zvanično počinje da se posmatra od neolita, jer tom periodu pripadaju najstariji iskopani arheološki dokazi. Tokom neolita ljudi su oslikavali lica i tela tokom različitih rituala, za vreme lova i za uspešan ishod bitke. Koristili su kredu, obojenu glinu, ugalj, oker, biljni sok… Često su bojama modifikovali tela kako bi podsećali na životinje, jer se verovalo da time stiču životinjske veštine i snagu. I danas postoje plemena u ekvatorijalnom pojasu koja i dalje poštuju ovu neobičnu tradiciju.
Otkriće najstarije šminke na svetu u Sloveniji
Godine 2014. arheolog Bine Kramberger iz Zavoda za zaštitu kulturne baštine Slovenije ostvario je neverovatno otkriće. Na području Zgornje Radvanje pronađena je mala keramička posuda sa ostacima šminke iz kamenog doba. Ovo područje je oko 4350. godine pre nove ere naselio narod Lasinja, koji potiče od lovaca-sakupljača zapadne Evrope. Pronađeno je više od stotinu sličnih bočica u ovom delu Evrope, a većina se pripisuje Lasinji u jugoistočnom podnožju Alpa ili vinčanskoj kulturi na Srednjem Balkanu.
Većina bočica ima rupe na ručkama, što ukazuje na to da su verovatno bile nanizane na uže ili kožnu vrpcu i da su ih ljudi kamenog doba nosili oko vrata ili struka. Analiza sastojaka otkriva tragove pčelinjeg voska, biljnih i životinjskih masti, kao i bele supstance na bazi olova poznate kao ceruzit. Ceruzit je mineral poznat kao belo olovo ili olovni karbonat koji je kroz istoriju veoma bio korišćen u kozmetici, iako je izuzetno toksičan.
Prema novijim istraživanjima, čini se da su bočice koje su naši preci nosili oko struka pre više od 6.000 godina zapravo prve pronađene posude za šminku na svetu. To znači da se šminka u Evropi koristila više od 2000 godina ranije nego što se mislilo. Analizirana bočica sa ostacima šminke je starija stotinama godina od dosadašnjih najranijih dokaza o kozmetici u starom Egiptu i Mesopotamiji, kako prenosi New Scientist.
Stari Egipat
Najstariji dokazi o korišćenju kozmetike u Egiptu potiču otprilike iz perioda oko 4.000 godina pre nove ere. Istorija kozmetike Starog Egipta je veoma bogata. Arheolozi su otkrili raznoliko kozmetičko posuđe i alate za ulepšavanje, uključujući posude za meleme, bočice za ulja, kašičice za mešanje, posude za merenje i tučke za mlevenje praha, kao i ukrašene kutije za kozmetiku i tegle za parfeme sa draguljima, metalna ogledala, češljeve i uvijače za kosu. U grobnicama su pronađene glinene posude sa različitim bojama namenjenim za lice.
Kozmetička kutija kraljevskog batlera Kemenija; 1814–1805 p.n.e.; Kedrovina sa ebonovinom, slonovačom i srebrnim ukrasima; visina: 20.3 cm; Metropolitenski muzej umetnosti (Njujork Siti)
Egipćani su verovali da čista, mirisna i negovana koža privlači zaštitu bogova. Velika pažnja se posvećivala ličnoj higijeni. Poznavali su različite preparate za negu tela, uključujući sapune, kreme za lice, mirisna ulja i losione za kožu. Muškarci i žene visokog društvenog statusa mazali su svoja tela tamjanom i mirisnim uljima. Tokom duge istorije egipatskog kraljevstva, često je bilo obavezno da oba pola briju glave i nose složene, bogato ukrašene perike. Perike su imale religioznu simboliku, isticale su društveni status, bile su izuzetno moderne, a uklanjanje dlaka sa glave je sprečavalo i širenje vaši među stanovništvom.
Istorija kozmetike beleži i prve pisane medicinsko-kozmetičke priručnike pronađene u Egiptu. U pitanju su tekstovi ispisani na svicima papirusa, među kojima je najznačajniji Ebersov papirus, pronađen 1873. godine i nazvan po nemačkom egiptologu Georgu Ebersu. Ebersov papirus datira iz perioda oko 1550. godine pre nove ere i sadrži informacije o raznim medicinskim temama, uključujući i kozmetiku. Ovaj papirus pruža nam uvid u egipatske metode lečenja i korištenje biljaka i supstanci u kozmetičke svrhe.
Šminka Starog Egipta
U Egiptu, viša klasa je bila izuzetno zainteresovana za šminkanje. Šminkali su se vladari, ugledni građani, kao i njihove žene. Verovalo se da olovka za oči štiti od prodora zlih duhova kroz oči i dušu osobe. Pored olovke za oči, Egipćani su koristili senke, ruževe, pudere za lice, rumenila i farbali su nokte i kosu.
U starom Egiptu, praktikovalo se nanošenje rumenila na obraze. Sok od irisa, iako je izazivao iritaciju, davao je željenu nijansu. Muškarci i žene su takođe koristili crvenu glinu kao rumenilo na obrazima, dok je čelo bilo prekriveno mlevenim malahitom.
Egipćani su za šminkanje očiju koristili mesdement. Ova boja se dobijala iz prirodnih minerala poput gvožđe(III) oksida (hematit) ili cinnabarita (crveni živa sulfid). Kapci su se farbali malahitom (bakar-karbonat) kao zelena senka, lapis lazuli za plave nijanse, a antimona sa olovnom rudom za sive nijanse. Zelena nijansa se uglavnom nanosila na donje kapke, dok su tamniji sivi tonovi bili rezervisani za gornje kapke.
Oči su bile uokvirene kalajem, napravljenim od praha olova, galena (vrsta sumpornog gvožđa), mangan dioksida i drugih mineralnih supstanci. Takođe su koristili boje od antimona, crnog kamena koji je bio zdrobljen u prah i obično razređen ricinusovim uljem, kao i čađem za iscrtavanje debelih i tamnih linija oko očiju. Obrve su se mazale mešavinom ovčijeg loja, olova i čađi.
U starom Egiptu, kao ruž za usne koristila se mešavina na bazi životinjske masti s dodatkom pčelinjeg voska i crvenog pigmenta, odnosno crvenkaste gline (oker).
Dlanovi, stopala, i nokti na rukama i nogama bili su prekriveni ružičastom kanom. Za depilaciju tela koristio se šećerni sirup. Postoje evidencije da su se Egipćanke borile protiv sede kose tako što su kosu mazale mešavinom krvi crnog bika i vraninih jaja. Takođe, koristili su pileće žumance i med sa bademovim uljem kao sredstvo za negu kose. Drobljena cigla, pomešana sa lokvanjem, peskom i pepelom, koristila se kao tonik za pranje kose.
Kleopatrina nega
Čuveni su rituali lepote egipatske kraljice Kleopatre VII (69. p.n.e. do 30. p.n.e.), poslednje vladarke Ptolomejskog Egipta, koji su uključivali redovne kupke u magarećem mleku sa medom. Veruje se da je za izbeljivanje kože koristila mešavinu svetle gline, soka od limuna i meda. Po nekim izvorima za blistavost kože koristila je medveđu mast, a kako bi poboljšala stanje svoje kose, lavlju mast. Za prevenciju bora koristila je mešavinu tamjana, bademovog ulja, različitih biljaka i fermentisanog voćnog soka, a za piling kože pastu sa solju. Pronađeni su, takođe, kozmetički proizvodi za negu kože napravljeni od kalijum hlorida, magnezijum hlorida i broma.
Istorija kozmetike beleži izvore koji tvrde da je Julije Cezar, Kleopatrin ljubavnik, po njenom savetu, mazao glavu melemom od mlevenih konjskih zuba, medveđe masti, prženih miševa i mlevenih jelenjih rogova. Koliko su ova tumačenja tačna, ostaje nam da nagađamo, iako činjenica jeste da je plemstvo starog Egipta imalo pristup mnogobrojnim raznovrsnim egzotičnim sirovinama, koje su neretko koristili.
Mora se, ipak, napomenuti da mnogi rituali nege i kozmetički recepti koji se pripisuju Kleopatri egipatskoj kraljici usled grešaka u prevodima, zapravo pripadaju Kleopatri Lekarki, grčkoj medicinskoj spisateljici i autorki priručnika pod nazivom “Kozmetika”, o kojoj će biti reči u nastavku teksta.
Stara Grčka
U Staroj Grčkoj, stanovništvo se nije šminkalo. Istorija kozmetike beleži da je šminka prvobitno bila rezervisana isključivo za kurtizane. Bogate Grkinje su, prema nekim izvorima, počele masovnije da koristite šminku nakon vojnih pohoda Aleksandra Velikog, jer su vojnicima bile privlačne našminkane orijentalne žene. Uglednije Grkinje su potom počele da rumene obraze, izbeljuju lice, iscrtavaju oči, usne i obrve, kao i da posvetljuju kosu kako bi istakle lepotu. Na usne su nanosile mešavinu oker gline sa dodatkom crvenog olova. Takođe su koristile crvenkastu kanu na dlanovima kako bi istakle lepotu i mladost. Prototip moderne maskare u to vreme bila je čađ pomešana sa belancetom. Maslinovo ulje se koristlo za negu. Zanimljivo je da su kozmetiku i šminku kasnije koristili i muškarci.
Žene su olovno beli puder nanosile u debelom sloju kako bi se postigao svetao i mlečan izgled kože. Interesantno je da su na freskama i keramici Stare Grčke žene uvek predstavljane sa belim tenom, a muškarci sa tamnim. To nije imalo nikakve veze sa rasom i etničkom pripadnošću kako se ranije mislilo, a da li je imalo veze sa ekstremnim izbeljivanjem kože kod žena ili je samo postojao određeni umetnički kanon u slikarstvu, ostaje nam da nagađamo.
Istorija kozmetike beleži da se u Staroj Grčkoj prvi put pominje izraz “kozmetika” od reči “kosmēsis”, što znači “umetnost ukrašavanja” ili “uređivanje”. Kozmetika se odnosila na proces i praksu ukrašavanja tela, održavanja lepote i poboljšanja izgleda kroz upotrebu različitih preparata i tehnika. U to vreme, kozmetika nije imala samo dekorativnu svrhu, već je imala i terapeutski i ritualni značaj. Ova reč je kasnije preuzeta i upotrebljavana u drugim kulturama i jezicima kako bi se opisala slična praksa ukrašavanja i nege tela.
U 5. i 4. veku pre nove ere, Hipokrat, poznati starogrčki lekar koji se smatra ocem moderne medicine, napisao je mnoge rasprave i spise o nezi tela, uključujući i upotrebu lekovitih biljaka u terapijske svrhe. Njegovi spisi imaju veliki uticaj na razvoj medicine i kozmetike u to vreme.
Diokles, poznati grčki lekar i farmakolog koji je živeo u Atini u 4. veku pre nove ere, poznat je po svom četvorotomnom setu recepata za masti i maske na bazi biljnih sirovina za negu kože lica, noktiju i kose. Ovi recepti su se koristili u antičkoj Grčkoj kao deo kozmetičkih rutina i očuvanja lepote. Diokles je doprineo razvoju kozmetologije svojim znanjem o biljkama i njihovim korisnim svojstvima za kožu i kosu.
Kleopatra Lekarka, grčka medicinska spisateljica koja je živela krajem 1. veka nove ere autorka je priručnika pod nazivom “Kozmetika”. Iako je većina njenih radova izgubljena, sačuvano je šest fragmenata iz njenog dela “Kozmetika” koji su citirani od strane kasnijih medicinskih pisaca i poznatih lekara, Galena (2. – 3. vek n.e.), kao i vizantskih lekara Aetiusa iz Amide i Paula iz Egineta. Njeno delo je pružalo uputstva i savete o kozmetičkoj nezi, uključujući preparate za negu kože, kose i noktiju.
Robovi prakozmetičari
Istorija kozmetike beleži i prve kozmetologe u antičkom periodu. Zvanično, prve kozmetičke prakse u Staroj Grčkoj sprovodilo je neslobodno porobljeno stanovništvo. Robovi su bili zaduženi za fizičku negu i lepotu svojih vlasnika, pružali su usluge kupanja i bili su obučavani veštinama masaže, aromaterapije i korišćenju kozmetičkih preparata. Ova praksa korišćenja robova za pružanje kozmetičkih usluga bila je prisutna i u drugim kulturama tog vremena.
Kozmetologija je bila priznata struka u to vreme, koju su praktikovali ne samo robovi, već kasnije i slobodni plaćeni profesionalci koji su pružali usluge nege lepote. Kozmetolozi su bili veoma cenjeni i radili su u posebnim prostorijama, poznatim kao “kupatila” ili “kupke”. Ovi prostori su bili opremljeni posebnim kadama i bazenima za kupanje, kao i mirisnim uljima, esencijama i drugim kozmetičkim preparatima. Građani bi dolazili u ove kupke da bi se relaksirali, očistili kožu, poboljšali cirkulaciju i uživali u tretmanima koji su imali i estetsku svrhu. Ovi kozmetički tretmani bili su dostupni pre svega imućnijim građanima, jer su zahtevali određena sredstva i resurse. Kozmetolozi su bili traženi profesionalci u to vreme i doprineli su razvoju i popularizaciji kozmetičkih praksi i tretmana u antičkoj Grčkoj.
Stari Rim
Rimljani su masovno koristili medicinsku kozmetiku poput losiona i krema. Interesantno je da su se i muškarci i žene šminkali. Takođe su, kao i Grci, imali kozmetologe koji su bili robovi. U Rimskom carstvu, “kozmetička industrija” je razvila brojne nove preparate, iako je i većina tih preparata sadržavala otrovne hemijske elemente poput žive i olova. Rimljani su često uvozili kozmetiku, parfeme i druge proizvode za negu tela iz različitih delova sveta, najčešće iz Egipta, Sirije i Grčke.
Muškarci i žene višeg staleža često su bojili kosu u plavu boju. Dve glavne metode koje su se koristile za izbeljivanje kose bile su nanošenje rastvora sa krečom ili pepelom, a zatim izlaganje suncu, što bi rezultiralo posvetljenjem kose, kao i upotreba biljnih sastojaka, najčešće sok od limuna, jer sadrži prirodne enzime i kiseline koje mogu blago posvetliti pigmente u kosi. Za bojenje kose u tamno koristila se smesa od fermentisanih pijavica u sirćetu.
Rimljanke su težile izgledu bledog tena i posvetljivanje kože bilo je važno, jer je tamna boja kože bila smatrana znakom niskog društvenog statusa. Da bi održale svetao izgled, koristile su olovne i kredaste preparate koje su nanosile na lice, vrat, ruke i leđa.
Imućnije Rimljanke često su se kupale u magarećem mleku sa dodatkom biljaka. Ponekad su voćni sokovi korišćeni umesto mleka. Praktikovale su se i blatne kupke koje su ponekad uključivale i dodatak krokodilskog izmeta.
Crvena boja se nanosila na usne i obraze. Ruž su nosili i ugledni muškarci kao simbol aristokratije. Za bojenje usana koristio se cinober (crvena živa) i crveno olovo, vinski kvasac i fukus (morska alga).
Za postizanje tamnih trepavica, Rimljanke su usvojile modu Grkinja – koristile su ugalj pomešan sa belancetom, što je trepavice činilo izuzetno crnim. Bile su popularne guste obrve. Na kapke se nanosila zlatna boja, a bio je popularan i smokey eye, samo tamniji u odnosu na današnje trendove.
Za tretiranje bubuljica koristilo se ječmeno brašno i maslac, za sjaj noktiju ovčiji loj i krv, a soda bikarbona za izbjeljivanje zuba.
Vosak je bio popularan za uklanjanje neželjenih dlačica. Neki izvori pominju i paste koje su sadržavale šišmišovu krv ili zmijski otrov u prahu. Pincete su bile u velikoj upotrebi.
Rimljani su bili odlični poznavaoci eteričnih ulja i voleli su parfeme.
Istorija kozmetike beleži da su kozmetički preparati Starog Rima neretko sadržavali za današnje pojmove potpuno bizarne sastojke, kao što su krokodilski izmet, mast od labuda, rogovi, kosti, placenta i urin životinja, magareće mleko, pepeo od puževa…
Najstariji udžbenici iz kozmetologije
Jedan od najznačajnijih lekara u rimskom carstvu Galen (129-200 godine nove ere), napisao je prvi udžbenik iz kozmetologije. Njegovo delo o kozmetologiji, koje je nazvao “De Medicina et Ponderibus,” ili “O medicini i težinama”, klasifikovalo je kozmetičke preparate i metode na dekorativne (kozmetika za prikrivanje nesavršenosti kože) i terapeutske (kozmetika namenjena očuvanju prirodne lepote kože). Ovaj udžbenik je bio pionirski u svoje vreme i postavio je temelje za razumevanje i primenu kozmetike u svrhu lepote i očuvanja zdravlja kože. U svojim tekstovima citirao je i fragmente priručnika Kleopatre lekarke. Pisao je i o toksičnosti neke kozmetike, i njihovoj šteti, međutim, Rimljanke će je i dalje koristiti.
Istorija kozmetike ističe poznatog lekara i naučnika Avicenu (poznat i kao Ibn Sina) koji je u 2. veku nove ere napisao “Medicinski kanon”, jedno od najvažnijih medicinskih dela tog vremena u kom je detaljno opisao metode lečenja raznih bolesti, uključujući i kožna oboljenja. Avicena je takođe naglašavao važnost preventivnih mera i upozoravao na povezanost kozmetičkih defekata na koži sa zdravljem unutrašnjih organa. Avicenin “Medicinski kanon” smatra se jednim od najvažnijih i najuticajnijih medicinskih dela u celokupnoj istoriji.
Drevni Japan
U Japanu, zemlji izlazećeg sunca, šminka se zasnivala na tri boje: bela, crna i crvena. Žene su izbeljivale svoja lica, brijale obrve i umjesto njih crnim mastilom pravile dve debele linije ili crtale crne krugove iznad svojih prirodnih obrva. Muškarci su takođe koristili kozmetiku – farbali male brkove, koristili aromatične supstance, negovali prste na rukama i nogama i koristili parne kupke.
Ohaguro
Ohaguro je praksa iz drevnog Japana u kojoj su žene farbale zube u crno. Žene iz perioda Heian (794. – 1185. godine) želele su svetlu kožu, pa su koristile belu šminku napravljenu od pirinčanog praha. Međutim, beli pirinčani prah je naglašavao žutu boju zuba. Smatra se da su zbog toga farbale zube u crno, kao kontrast belom licu.
Tradicionalna metoda za dobijanje crnih zuba podrazumevala je konzumiranje boje. Istorija kozmetike beleži recepture gde su se gvozdene strugotine potapale u sake ili čaj, a kada bi gvožđe oksidiralo, tečnost bi postajala crna. Dodavao bi se anis, karanfilić ili cimet kako bi ukus boje bio podnošljiviji. Zatim bi se ta boja pila, što bi činilo zube crnim. Tečnost bi se pila svakodnevno ili svaki drugi dan kako bi se održala crna boja zuba. Skeleti pronađeni iz perioda Edo (17. – 19. vek n.e.) i dalje su imali crne zube, što ukazuje na to da je proces bio trajan. Crni zubi su smatrani znakom lepote sve do kraja 19. veka.
Kinesko Carstvo
Kinezi su razvili sopstvenu metodu zaceljivanja kože koja je bila slična današnjoj fotorejuvenaciji ili plazmoliftingu. Carice su svakodnevno trljale kožu komadom svile, a statički elektricitet koji se stvarao tom aktivnošću doprinosio je regeneraciji kože.
Plemkinje drevne Kine, takođe su izbeljivale lica. Šminka je uključivala pirinčan skrob kao puder, gust sloj ružičastog rumenila na obrazima, zlatnu boju na usnama i iscrtavanje očiju s antimonom, dok su obrve često bile produžavane ili bojene u zeleno. Ideja o zlatnim zubima se takođe pominje, ali treba napomenuti da su ove prakse bile rezervisane za vrlo bogate dame, dok su ostali morali da koriste dostupne biljke i bobice kao zamenu. Za jarko crvene usne i desni žvakala se stabljika betela.
Kineskinje su dosta značaja pridavale obrvama. Obrve su brijane, a iznad njih visoko ka čelu iscrtavani su oblici u vidu izuzetno debelih obrva ili samo velikih tački, u zavisnosti od perioda i vladajuće dinastije. Postojali su i pisani priručnici sa detaljnim upustvima i smernicama kako se pravilno iscrtavaju obrve i koji su oblici preporučljivi za koju priliku.
Usne su različito bile oblikovane, opet u zavisnosti od trendova tokom vladajuće dinastije, ali crtale su se po pravilu manje nego što u stvarnosti jesu.
Ukrašavanje lica drevnih Kinsekinja bila je veoma složena praksa. Smenom dinastija menjali su se i trendovi, a nešto više o tome možete pogledati na sledećem videu, pomalo šaljivom, ali punom relevantnih istorijskih informacijama o šminki Carske Kine.
Huadian pravac šminkanja
U Carskoj Kini veoma je bio popularan takozvani Huadian pravac u šminkanju, gde su se iscrtavali različiti cvetni detalji i ornamenti po licu. Bili su popularni i motivi ptica, leptira, voća… Ova mala umetnička dela na licima drevnih Kineskinja najčešće su oslikavana crvenom bojom, ponekad zelenom i zlatnom.
Istorija kozmetike beleži legendu o nastanku huadian-a, trenda u dekorisanju lica. Prema legendi, Huadian potiče iz perioda Južne dinastije, kada je cvet šljive pao na čelo princeze Shouyang, ćerke cara Song Wudija (385–422), dok je šetala po dvoru u rano proleće. Cvet je prema legendi ostavio otisak na čelu princeze utisnut tri dana, a pošto je izgledao prelepo na njoj, postao je modni trend u kraljevstvu.
Do dodatne popularizacije iscrtavanja motiva po licu doveli su događaji vezani za Shangguan Wan’er (664–710), značajnu figuru u kineskoj istoriji i književnosti. Bila je politička savetnica i sekretarica u vreme vladavine carice Wu Zetian. Shangguan Wan’er je poznata kao jedna od najuticajnijih žena svog vremena. Prema kineskoj narodnoj legendi Shangguan Wan’er je imala oštećenje na licu načinjeno od strane Wu Zetian, a kako bi prikrila ožiljak na čelu, inspirisana legendarnom šminkom princeze Shouyang, istetovirala je preko njega crveni cvet šljive. Crvena cvetna oznaka šljive ne samo da je prekrivala njen ožiljak, već je činila lepšom i šarmantnijom, što je učinilo da se šminka proširi od dvorskih dama do običnog naroda, postavši reprezentativna šminka dinastije Tang. Ovaj pravac šminkanja je postao poznat kao Hongmei zhuang, u prevodu ‘Šminka crvene šljive’. Tokom tog perioda postojalo je više od 10 varijacija cveta šljive koje su se koristile kao ukras za lice, a kasnije su bile popularne i dekoracije u obliku ptica i zmija.
Huadian se slikao, ali se i pravio od malih ornamentalnih srebrnih i zlatnih stikera ili bisera. Takođe su se koristili i drugi materijali poput papira, perja, riblje krljušti, krila leptira ili vilin konjica. Pored ukrašavanja čela, u kasnijim dinastijama bilo je moderno ukrašavanje i slepočnica i obraza.
Nadogradnja noktiju i manikir Carske Kine
Nokti su imali veliki značaj za drevne Kineze. Dugački nokti su se smatrali statusnim simbolom. Carevi u Kini su uvek imali manikirane i duge nokte, dok su ostali muškarci uzgajali nokte na 2-3 prsta.
Nokti plemkinja bili su izuzetno dugački, čak do četvrtinu metra. Jako dugi nokti značili su da je osoba dovoljno bogata da ne mora da radi i da ima poslugu koja joj pomaže pri obavljanju svakodnevnih radnji, poput ishrane i oblačenja. Da bi produžile i održale duge nokte, plemkinje su koristile različite tehnike i materijale, uključujući i gipsane nadogradnje, akrilnu smolu, svilu i drugo… Materijali su se nanosili i oblikovali na prirodne nokte, a zatim polirali i ukrašavali prema želji. Ova praksa je bila popularna tokom dinastija Ming i Qing. Nokti su se prvobitno bojili u crveno, a boja za nokte se izrađivala od soka drveta laka pomešanog sa želatinom i belancima. Kasnije je bilo popularno ukrašavati nokte slikama ptica ili različitim natpisima. Kineske plemkinje nosile su i navlake za nokte kako bi ih zaštitile, napravljene često od zlata i dragog kamenja.
Istorija kozmetike – dalji razvoj
Na ovom putovanju kroz vekove duboko smo zaronili u fascinantnu istoriju kozmetike različitih kultura Starog sveta. Svaka od ovih kultura imala je svoje jedinstvene estetske ideale, kozmetičke tehnike i proizvode koji su oblikovali pojmove lepote i stilove šminkanja tog doba. Od upotrebe jednostavnih prirodnih materijala u neolitu do razvoja kompleksnijih kozmetičkih formula antičkog perioda, svaka era donosila je svoje inovacije i pomerala granice lepote.
Putovanje kroz istoriju kozmetike pokazuje nam koliko je ona bila važna i univerzalna tema u ljudskoj istoriji, prelazeći granice vremena i geografske lokacije. Svedoci smo evolucije estetskih ideala i kozmetičkih trendova koji su značajno oblikovali društvo i način na koji danas shvatamo lepotu. Kroz kontinuirani razvoj i inovacije, kozmetika i dalje igra značajnu ulogu u našim životima. Istorija kozmetike nas podseća da lepota nije univerzalna, da se menja kroz vreme, da je ispunjena raznolikošću i da treba da se ceni u svim svojim oblicima.
Nastavak avanture razvoja kozmetike vodi nas sve do savremenog doba. U nekom od narednih tekstova nastavićemo da istražujemo kako su se trendovi dalje menjali, pojavu novih proizvoda i tehnologija i kako je naša percepcija lepote dalje evoluirala. Ostanite sa nama na ovom uzbudljivom putovanju, dok istražujemo svet kozmetike kroz vekove.
